Мачванска Митровица је градско насеље у Србији које административно припада општини Сремска Митровица у Сремском округу. До 1965, године је ово насеље седиште Општине Мачванска Митровица коју чине чини насељена места: Засавица (данашња насеља Засавица 1 и Засавица 2), Мачванска Митровица, Ноћај, Раденковић, Равње и Салаш Ноћајски. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Сремска Митровица. Мачванска Митровица и суседна села Ноћај, Салаш Ноћајски, Раденковић, Равње и Засавица су једини део Војводине који се налази у Мачви, и једини су пример територије предратне (пре 1918.) Краљевине Србије која је постала део данашње Војводине.
Мала Митровица, како се називала у време Милошева Србије, 1818. године готово да није имала сталног живља, јер је ту била скела за превоз робе и људи преко Саве у Аустију и само место називало се Скела.Тек 1829. године добија међу првима у Србији назив варошица Митровица са 22 куће, а 1834. године има 27 кућа и 158 житеља. Попис из 1863. године варошица Митровица имала је 225 житеља. Почетком 20.века у њој је живело око 400 варошана, претежно занатлија, трговаца и кафеџије. Током Првог светског рата у овој вароши живело је свега 64 особе. Дуго је названо званично, а још и данас незванично Мала Митровица, јер је преко Саве у Срему била Велика Митровица.
У периоду 1929-1940. година у саставу Дринске бановине била је Подрињска Митровица у којој је живело 570 душа.
Мачванска Митровица добила је данашње име 29. фебруара 1940 године одлуком Владе Краљевине Југославије.
У прошлости, а нарочито за време Римске империје припадала је престолном Сирмијуму. Река Сава је тада имала две аде. Западна ада се звала Касија, источна Карбонарија.
У данашњем локалитету Колонија у Мачванској Митровици налазе се трагови римске и византијске културе. После пада Римљана крајем шестог века ове крајеве насељавају Словени као градитељи бродова за савезнике Аваре. У раном средњем веку овде је постојало јако византијско утврђење.
За време владавине Мађара у средњем веку на реци Сави се стварају два насеља. На левој обали је Свети Димитрије занатски и трговачки центар, а на десној обали Свети Иринеј седиште мађарског католичког бискупа и црквене власти. Касније оба насеља су добили име Дмитровица, а затим Митровица.
Мала Митровица има 190 година варошице поштује 120 година, а струју 90 година. Бродови се праве од 1919 године да би почетком 21 века производња стала. Обновљена је 2014 година у Засавици куповином бродоградилишта од стране холандске фирме Вахалли.
Мала Митровица је средином 20. века имала само једну улицу поред Саве у којој је било 13 кафана, 8 трговина и 30 занатских радњи са само 3 земљорадника. Пред крај 19 века саграђена је спратна зграда ђумуркана-царинарница. У њој је била царина до 1914. године када су заузели Аустријанци и држали магацин жита. Од 1918. године три године налазила се пошта, а затим се користила управа Бродоградилишта Саве која остаје скоро осам деценија. Зграда је под заштитом државе.
Мала Митровица је била изложена честим поплавама све до 1906 године када је изграђен насип. Поплава је била и касније при високим водостајима до осамдесетих година 20. века када је изграђен бетонски кеј. Последњи велики водостај 2014 године уз велике напоре свих и надвисивањем и јачањем џаковима са песком самог кеја место је спашено од поплаве.
У Малој Митровици прва школа је отворена 1832. године.
Поштански број 22202
Позивни број 022
Регистарска ознака СМ
Надморска висина 76м
Насеље се пружа на десној обали реке Саве и од 142 км пловног пута до 136 км пловног пута.
Сам центар места се налази на 139км. Пешачки моста Светог Иринеја 139,25км Ушће канала Богаз на 138,6км, теретни мост на 136,6км. Насељено место се састоји из више делова и то најмлађи део је насеље Криваја затим део звани Модран, Колонија, Фигура итд. Цело насеље обухвата површину од 2,4км²