Четири Митровачка понтонска моста

Четири Митровачка понтонска моста

Ево једне приче о Митровачким понтонским мостовима захваљујући Сремским новинама

Пише: Д. Познановић

У својој новијој историји, током протеклог 20. столећа, пре него што ће, 1977, бити завршен стални друмски мост, Сремску и Малу Митровицу су, пуних шест деценија, повезивала укупно четири понтонска моста. Жеља да се две обале реке Саве трајније саставе, као што је то било у време античког Сирмијума, постојала је много, много дуже – можда и читавих 1.500 година. А док није коначно остварена, ваљало је користити привремене ћуприје, којима се у својој књизи Мостови Сремске Митровице („Сремске новине“, 1987) са силном  упорношћу и страшћу бавио овдашњи познати етнолог Миленко Бобић.

 Први понтонски мост између две Митровице, за потребе аустроугарске војске, постављен је 1914. године, у близини Житног трга, где је обала „стрма и висока, река широка 180 метара“. Трајао је свега неколико месеци. Када су, 15. децембра, и последњи окупаторски војници прешли на сремску страну, после почетних пораза у Србији, тај мост је однешен, а рампе дигнуте у ваздух. „Мост је због рата био подигнут, због рата је и уклоњен“, писаће М. Бобић.

Други, такође привремени понтонски мост је подигнут новембра 1918. године, на истом месту где и претходни. Саградили су га пионири Дринске дивизије српске војске, од дереглија, дрвене грађе и расположивих пловних објеката. Имао је више симболичан карактер, јер су преко њега у Срем прешли ослободиоци, гонећи испред себе остатке аустријске војске. На сачуваним фотографијама се виде свечани тренуци освећења овог моста: соколи предводе поворку која се кретала према другој обали. Живот је и тог објекта био краткотрајан; уклоњен је, вероватно, пре краја зиме 1919. године.

 Можда је најзанимљивија повест трећег савског понтонског моста, постављеног 1919. године, чија „привременост“ је трајала дуже од пола века. Допремљен из Новог Сада, где је тај град повезивао са Петроварадином, понтонац су војне власти уступиле митровачкој градској општини да се „привремено постави овде на Сави, док се не буде изградио стални мост“ (са седнице Градског заступства, 3. маја 1919). Преношење и постављање моста, међутим, није ишло лако, како због новчаних тако и техничких потешкоћа. Копља су се нарочито ломила око одређивања локације за овај објекат. Мост је у Митровицу стигао негде у августу, али је пуштен у саобраћај тек 28. септембра 1919. године. Превагнула је варијанта да се постави у близини Жунтерове грађаре (код царинарнице и „војарне“), а не наспрам Житног трга. Установљен је и ценовник за прелаз преко реке, па су због наплате мостарине запослена два „малтара“.

 У међувремену, било је више безуспешних покушаја да се у граду постави трајнији, гвоздени мост, допремљен из Шамца. Ипак, понтонски мост је и даље коришћен, без обзира на његову неекономичност и техничке проблеме, а Савом су, после „отварања“ моста, могли да пролазе бродови и други пловни објекти. Две Митровице су се често спориле око поделе „чисте добити“ са понтонског моста.

Коначно, приликом повлачења немачке војске, 1944, трећи понтонски мост је запаљен, а Сремска и Мaла Митровица су неколико година остале без икакве везе.

 Понтонски мост за једносмерни саобраћај, четврти по реду, изграђен државним средствима, 1951, био је у промету само до 1965. године. Због дотрајалости, биће забрањен за даље коришћење. Нешто раније, „Сремске новине“ су објавиле да се за одржавање тог моста годишње издвајало 40 милиона динара. И док је последњи митровачки понтонац убрзано поправљан у Бродоградилишту „Сава“, саобраћај преко Саве се одвијао скелом. После вишемесечног напорног рада на оспособљавању понтона, изградњи горње конструкције и пешачких стаза, наш лист је, у броју од 16. новембра 1966, могао да донесе наслов: „Понтонски мост је реновиран“.

 Иако сада сигурнији за прелаз преко реке, поправљени понтонски мост није могао да отклони још раније уочене слабости: чекања су и даље била веома дуга, саобраћај све интензивнији и спорији, губици се умножавали… После неколико година биће донесена одлука о изградњи сталног друмског моста, у близини индустријске зоне, а он пуштен у саобраћај 19. новембра 1977. године. После деценију и по, 1993, сремску и мачванску обалу Саве ће чврсто повезати још један стални мост, пешачки, посвећен светом Иринеју.

Тако је престала потреба за постојањем понтонског моста.

Извор: Сремске новине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.