Конзул у Техерану Дејан Перишић
Причама о Маломитровчанима у иностранству остајемо на Блиском истоку. После приче о Марији из Дубајиа настављамо приче овај пут о једном Маломитровчанину Конзулу у Техерану, Дејану Перишићу, који, већ неколико година, с повременим прекидима, живи и ради у иностранству, тачније Блиском истоку, мада му је, по сопственом признању, жеља била да заувек остане у Митровици. Рођен је 10. априла 1978. године у Сремској Митровици у скромној занатлијској породици, од матере Бранке и оца Драгорада, познатог митровачког обућара. Била је то година када је откривен Харон, највећи Плутонов сателит, новим уставом у Шпанији је уведена уставна монархија, заувек нас је напустио чувени кенијски политичар Џомо Кенијата, један од најистакнутијих афричких бораца против колонијализма, а египатски председник Анвар ел Садат и израелски премијер Менахем Бегин добили Нобелову награду за мир. Те године рођени су и познати спортисти Дејан Станковић, Марко Пантелић и Јарић, сада, нажалост покојни, прослављени амерички кошаркаш Коби Брајант и многи други, док је ФК Партизан освојио Средњоевропски куп.
После првих неколико година подстанарског живота у Сремској Митровици, Пера, како су га другови због презимена још од раног детињства звали, пресељава се са породицом, у још увек недовршену кућу на мачванској обали Саве. Ту је, најпре ишао у предшколску установу ,,Лане“ у Малој Митровици, у групи васпитачице Зорице Станковић. ОШ „Добросав Радосављевић – Народ“, где му је учитељица била, нажалост покојна Милка Петровић, а разредни старешина Велика Кешељевић, наставник географије, завршава 1993. године као одличан ученик.
Похађао је Гимназију „Иво Лола – Рибар“ у Сремској Митровици, друштвено – језички смер, истина не више као одличан, а понекад ни као врло добар ђак. Природне науке, почев од математике, никада му нису биле наклоњене, док се друштвеним предметима, нарочито историји, са великом знатижељом посвећивао. После завршене средње школе, једно време је радио као физички радник на реновирању спортског терена ФК ,,Подриње“.
Супротно родитељским жељама, 1997. године уписује Факултет политичких наука, смер Међународни односи, на којем је потом и магистрирао. Након одслужења војног рока у 305. Инжињеријској бригади у Обреновцу, ради као новинар у Гласу јавности, Куриру, Грому и Информативној служби ГО Вождовац.
У Министарству спољних послова, најпре, завршава Дипломатску академију да би, недуго потом, на Видовдан 28. јуна 2013. године, био послат у своју прву службу у иностранству тј. Републику Ирак, где проводи наредних пет година на положају конзула и заменика амбасадора. Било је то, како тврди, веома тешко време за боравак и рад у Ираку, јер је, непуних годину дана по његовом доласку, велики део земље био заузет од стране терористичке организације тзв. Исламске државе. Поред сталне претње од терористичких напада, истиче да му је требало времена и да се привикне на временске прилике у Багдаду. Можда најбољу илустрацију истих дао је један британски дипломата, који је по повратку у своју земљу, а на постављено питање о временским условима у Ираку, кратко одговорио да тамо постоје само два годишња доба, три месеца лета и девет месеци пакла. Једно време, око годину и по дана, обављао је функцију привременог отправника послова наше Амбасаде у Багдаду. С обзиром на свој положај, у Ираку је имао прилику да се упозна са бројним највишим званичницима те земље као што су председник, министар иностраних послова, министар одбране и многим другим личностима из јавног и политичког живота земље, али су, како каже, на њега највећи утисак оставили Ирачани који су својевремено, почев од 80 – их година прошлог века, студирали у бившој СФРЈ.
Неки од њих су на истакнутим функцијама у Ираку, а већина их даље сасвим разумљиво говори српски. Иначе, „студенти“ (иако су многи зашли у чак шесту деценију живота), имају обичај, да се, с времена на време, окупе у кући једног од њих и уз југословенску музику из 80 – их, са тугом сећају тог, како воле да кажу, најлепшег периода у њиховим животима. Током службовања у Ираку, открива, да ће му заувек као незаборавна успомена остати у сећању прослава персијске Нове године или Норуза, како је, иначе, зову народи који је обележавају, у Ербилу, главном граду ирачког Курдистанског Региона, који је организовала Курдистанска регионална влада за тадашњи дипломатски кор из Багдада. Реч је о празнику којим се дословно прославља долазак пролећа. Ту је имао приликy да се, заједно са осталим колегама из других земаља, упозна са обичајима који прате тај празник као што су паљење ватре, играње кола, музика и посебна јела која се, само тада, припремају.
По повратку у земљу, скоро две године био је распоређен у Одељењу безбедности Министарства спољних послова, да би од августа месеца прошле године поново био послат на службу у иностранство, овога пута у Техеран, где обавља функцију конзула и заменика амбасадора. Слободно време користи да, што је могуће више, упозна иранску престоницу, која је богата културним и историјским знаменитостима, а и да додатно усаврши персијски језик, чије је основе савладао на курсу у Иранском културном центру у Београду, давне 2013. године. Не крије да ужива у чарима разноврсне, али веома калоричне, иранске кухиње. Велики је љубитељ и иранске музике, која га, како каже, подсећа на песме легендарног Томе Здравковића, само је још мало тужнија.
Такође, не пропушта прилику и да се одазове спортским такмичењима у земљи пријема организованим за дипломатски кор па је тако, на недавно одржаном 1. Дипломатском турниру у пикаду освојио 3. место, које је, истина, поделио са такмичарем из казахстанске Амбасаде. У сваком случају, била је то, за почетак, успешна промоција Србије као спортске нације.
Не спори да је задовољан са својим животним позивом, који, с једне стране, пружа прилику за упознавање многих различитих земаља, народа, култура и обичаја, али је, с друге стране, веома одговoран јер представљати свој народ и своју земљу на најбољи могући начин изискује велика одрицања и пожртвованост. Ту је наравно и вишегодишња, с обзиром да мандат дипломатама у иностранству траје до четири године, а понекад и дуже, удаљеност од родбине и пријатеља и Мале Митровице, па не чуди што му је једна од омиљених народних пословица „да нема веће планине од роднога прага“, а песма „Све је моје тамо“, у извођењу Станојке Бодироже Ћане.
Много личног и дипломатског успеха нашем Пери жели портал Мала Митровица!