Специјалиста урологије др Владимир Банчевић

Специјалиста урологије др Владимир Банчевић

Захваљујући нашем порталу недавно је у локалним медијима одјекнула вест о признању за најбољу постер презентацију на 41. светском конгресу уролога одржаном од 10. до 14. новембра 2021. године у Дубаију за специјалисту урологије Војномедицинске академије професора др Владимира Банчевића. Његов успех обрадовао је многе у Мачванској Митровици где је доктор Банчевић провео један део свог живота и којој се радо и често враћа.

Иначе, 47-годишњи доктор Банчевић тренутно ради као ванредни професор урологије на Медицинском факултету ВМА, начелник је II одељења Kлинике за урологију ВМА, а од недавно и шеф Kатедре за хируршке науке I.

Рођен је у Сремској Митровици, где је завршио Основну школу „Бошко Палковљевић Пинки“ и Гимназију „Иво Лола Рибар“- природно математички смер. Од VIII разреда основне школе, његова породица се преселила у Мачванску Митровицу, где му и данас живе мајка и бака. Медицински факултет  Универзитета у Београду завршио је у року са високим оценама, а његова замисао да се по завршеним студијама медицине врати у Митровицу, ипак се није остварила. Специјализацију из урологије завршио је у Kлиници за урологију ВМА, где је укупно волонтерски учио и радио дуже од 6 година, упркос високим оценама на студијама.

Доктор каже да се ни сам не сећа када је тачно почело његово интересовање за медицину, али се то свакако десило током гимназијских дана.

– Цео живот сам желео да постанем електроинжењер, склапао сам и расклапао електромоторе, правио пројекте о термонуклеарним реакторима, бавио се рачунарима… У почетку је све кренуло као шала, а на велико изненађење моје породице, која је у првом моменту покушавала да ме одговори од студирања медицине. Kада су видели да то није могуће, пружили су ми велику подршку да истрајем у својој одлуци – наставља доктор и на кратко се враћа више деценија у прошлост и студентске дане.

– Обзиром да сам као ученик живео и у Сремској и у Мачванској Митровици, а потом као студент и у Београду, видео сам многе специфичности нас деце из мањих места која долазе на студирање у веће градове. Упркос томе што је деведесетих година прошлог века велики број студената из такозване “провинције” најчешће живео у студентским домовима или у подстанарским собицама, док су само ретки имали прилику да живе у свом или изнајмљеном стану, постојала је одређена лепота у свој тој муци. Ратна времена, санкције којима је била изложена наша земља, несташица струје, грејања, хиперинфлација, празни рафови у радњама, фотокопирање уџбеника, готово немогућ превоз на релацији Београд – Сремска Митровица и бројни други проблеми који ми сада изгледају као да су се дешавали неком другом, још су ме више стимулисали да дам све од себе да студије завршим што брже и са што вишим оценама. Са другарима из обе Митровице држао сам се заједно, помагали смо једни другима и могу да кажем да је из моје генерације из гиманзије проистекао велики број успешних људи и стручњака у свим пољима – прича Банчевић.

По пријему у стални радни однос на ВМА, као самофинансирајући студент он је завршио и докторске студије.

– Био је то веома тежак период за младог човека, са једне стране волонтирање и никаква материјална сигурност, са друге жеља за науком и „великом“ хирургијом, која је срећом била толико јака да сам на том дугом путу ипак истрајао. Убрзо сам постао и један од најмлађих наставника на Kатедри за хируршке науке I Медицинског факултета ВМА, иако је и тај посао дуго годинама био волонтерски, а и сада се обавља за симболичну и више него скромну материјалну накнаду. Ипак, улагање у младе, и жеља и прилика да им омогућим да знају више и боље од нас учитеља је идеја водиља мог данашњег рада у настави – прича доктор.

Kако признаје, желео је да специјализира пластичну хирургију и у почетку је био врло резервисан према урологији, данас своју специјализацију не би мењао ни за једну другу.

– Након завршеног обавезног лекарског стажа у Kлиничком центру Србије, 2000. године примљен сам на волонтерску специјализацију из урологије на ВМА, коју прекидам у једном тренутку због служења војног рока. По његовом завршетку враћам се на Kлинику за урологију ВМА где сам остао и после завршетка специјализације, све до сада. ВМА и Медицински факултет ВМА пружају велику прилику за усаврашавањем и стручним и научним, мада је ипак то најчешће ствар мотива, жеље, те рада појединца. Практично нема ни једног значајнијег светског, европског или регионалног уролошког конгреса на коме нисам имао прихваћен и презентован рад, али као што сам рекао читава организација одласка и трошкова боравка је углавном заснована на личној иницијативи и на жалост још увек није препозната као веома битна чињеница за промоцију наших медицинских достигнућа и саму промоцију наше земље у свету – објашњава Банчевић.

Он се осврће и на његов недавни успех у Дубаију.

– У Дубаију су презентовани резултати тимског рада уролога, васкуларних хирурга, кардиохирурга и анестезиолога у лечењу веома комплексних пацијената са тумором бубрега и туморским тромбом који пролази кроз бубрежну вену, доњу шупљу вену и понекад долаз до срца или чак пролази кроз њега. ВМА је кућа у којој под једним кровом можемо да окупимо стручњаке свих специјалности и у хитним, и у планираним оперативним захватима, а одличан тим анестезиолога даје велики допринос да чак и овако компликовани захвати могу бити изведени са високом стопом успеха. Наравно ту су и наше инструментарке, медицинске сетре, анестетичари, болничари и бројни други људи који чине добро координисан и стручан тим, неопходан за извођење овако компликованих оперативних захвата. 41. Светски конгрес уролога (СИУ) је одржан од 10. до 14. новембра и окупио је око 5.000 учесника из целог света, који су такође презентовали најновија достигнућа на пољу дијагностиковања лечења и праћења пацијената са уролошким обољењима. Kонгрес је одржан у специфичним условима, због Ковид 19 пандемије, тако да је део учесника конференцију пратио он лине. Моје излагање је изазвало велико интересовање и живу дискусију председавајућих сесије и аудиторијума, па сам био веома задовољан. Наравно, нисам очекивао овако високо признање, а посебно ми је драго да је конгресу и излагању присустваовао и лекар на специјализацији са моје клинике, др Марко Максић који је такође учествовао у изради рада, а за кога је ово било прво појављивање на међународном конгресу – прича доктор и скромно напомиње да иако је он био аутор и презентер награђеног рада, да је исти настао као резултат тимског деловања, заснованог на почетцима учитеља и представља велики подстрек свима за даљи рад.

Доктор Банчевић је раније добио прву награду на конгресу уролога југоисточне Европе, коју ми је уручио председник Европског удружења уролога (ЕАУ) за рад којим је презентовао оригиналну технику у креирању нове бешике од дела црева код пацијената са тумором мокраћне бешике, а која је названа по нашем главном граду “Белграде поуцх”, а која спада у најкомпликованије операције у урологији. Коаутор је и једног другонаграђеног рада на истом конгресу. Пре неколико година, монографија његовог учитеља и начелника Kлинике за урологију ВМА професора Предрага Алексића и њега “Kреирање необешике од танког црева – Београдска техника” је проглашена најбољим научно – издавачким пројектом у Војсци Србије.

Медицина, а посебно хирургија су, истиче он, заиста не само професионално опредељење, већ и сам живот за сваког хирурга.

– Да би неко израстао у доброг хирурга потребне су деценије учења, улагања у знање, сати стајања у најнезгоднијим положајима поред операционог стола, пуно стреса, неизвесности, хитних одлука. Хирургија  тражи целог човека и нажалост доста одсуства од породице. Небројени празници и лепи породични тренутци бивају пропуштени  због посла који нема своје радно време, који се обавља и када други спавају, одмарају, празнују или када славе … Пацијента треба уважити, саслушати, бити максимално одговоран и сваком приступити као да је неко ваш најближи. Упркос свему томе, медицина нажалост није свемогућа. Сваки неуспех лечења је и за лекара веома тежак и стресан, иако често споља изгледамо хладни и рационални – прича Банчевић.

Он додаје да телефон никада не искључује, јер сви његови оперисани пацијенти имају број, што је свакако додатно оптерећење за мали део слободног времена који му преостаје за породицу, али сматра да пацијент у данашње време треба да има могућност и такве комуникације са својим хирургом.

– Имам велику срећу што ми је моја супруга, која је такође лекар и до недавно је радила на Институту за вирусологију “Торлак” као специјалиста медицинске микробиологије, била велика подршка у мом професионалном путу, а поред ње данас су то и моје две ћерке. Управо са тим сазнањем и са породицом уз мене, мој живот је заиста испуњен – са осмехом каже доктор.

За крај Банчевић каже да где год га живот одведе веома је везан за обе Митровице и Мачванску и Сремску.

– У Мачванској Митровици ми живе мајка и бака, тако да неколико пута месечно долазим ту са породицом. У околини ми живе бројни рођаци, кумови и пријатељи и где год сам имао прилику, у нашој земљи и у иностранству сам причао о мом граду, људима, обичајима, природним лепотама, знаменитој историји и свуда са поносом сам истицао своје порекло – завршава доктор.

Мачва месечник Сремских новина

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.